Pi­še: Mag­da PEter­nek


Da­nas ne­ću pi­sa­ti o te­ro­ru i tor­tu­ri po­li­ti­ke nad na­šim ži­vo­tom, ne za­to što ni­je „za­slu­ži­la’’ (na­pro­tiv, to­mo­vi bi se mo­gli is­pi­sa­ti), već što ho­ću da skre­nem pa­žnju na dru­gu vr­stu ugnje­ta­va­nja i du­še i ti­je­la. Tra­je to, bo­ga­mi, odav­no, kao i mno­ge mu­ke ko­je su nas za­de­si­le. Me­đu­tim, eks­pan­zi­ja je do­sti­gla vr­hu­nac (daj Bo­že da ne mo­že da­lje) u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na.
Na­i­me, fa­na­tič­na tor­tu­ra me­di­ja i nji­ho­vo utr­ki­va­nje re­kla­mi­ra­njem ra­znih pre­pa­ra­ta za mr­ša­vlje­nje i bes­kru­po­lo­zno for­si­ra­nje „ide­al­ne’’ te­ži­ne (na­ro­či­to ženskog če­lja­de­ta) pre­va­zi­la­zi sve gra­ni­ce, ne sa­mo uku­sa već i zdra­vog ra­zu­ma.
„U zdra­vom ti­je­lu zdrav duh’’- je­ste pa­ro­la ko­ju sma­tram po­želj­nom, bit­nom, i uz ko­ju sam ‘’ra­me uz ra­me’’ od­ra­sta­la. To je pod­ra­zu­mi­je­va­lo umje­re­nu fi­zič­ku ak­tiv­nost, bi­lo kroz šet­nje, tr­ča­nje ili ba­vlje­nje ne­kim spor­tom. Za­tim, pra­vil­nu i ta­ko­đe umje­re­nu is­hra­nu, iako se ne­ka­da mo­že, a i mo­ra pre­tje­ra­ti. Ipak, ono što je naj­va­žni­je je­ste ne­u­mor­no i ne­u­mje­re­no hra­ni­ti svoj duh. I to je bi­lo to, bez ika­kve fi­lo­zo­fi­je i pra­vlje­nja od to­ga ne­ka­kve na­u­ke. Ubi­je­đe­na sam da se s ova­kvim pri­stu­pom ži­vje­lo zdra­vi­je, is­pu­nje­ni­je i za­do­volj­ni­je. Me­đu­tim, šta je da­nas uop­šte pred­sta­va i ka­ko se do­ži­vlja­va ljud­sko ti­je­lo? Za me­ne je ovom tor­tu­rom i te­ro­rom nad njim ono sa­mo pu­ki po­li­gon za iži­vlja­va­nje i zgr­ta­nje nov­ca me­dij­skih dže­la­ta. Re­kla­me su pro­mi­je­ni­le ide­je dru­štva u shva­ta­nju lje­po­te i ru­žno­će, pa ta­ko prak­tič­no dvi­je in­du­stri­je vo­de me­đu­sob­ni rat- to su in­du­stri­ja is­hra­ne i in­du­stri­ja sred­sta­va za mr­ša­vlje­nje. Pri­ti­sak „ide­a­la’’ ne­zdra­ve, ano­rek­sič­ne mr­ša­vo­sti vi­še ne­go ikad je u su­prot­no­sti s na­šom pri­rod­nom ve­li­či­nom ti­je­la. Ako ovom te­ro­ru „pri­po­mog­ne­mo’’ op­se­siv­nim že­lja­ma za po­sti­za­njem ne­mo­gu­ćeg, on­da smo pot­pu­no iz­gu­bi­li ose­ćaj za re­al­nost, ili još go­re za kva­li­tet­no uče­stvo­va­nje u ži­vo­tu. Po­ra­ža­va­ju­ća je či­nje­ni­ca da ve­li­ki broj že­na da­nas mi­sli da bez fi­zič­ke lje­po­te ni­je mo­gu­će pro­na­la­že­nje part­ne­ra, i da su bez fi­zič­kog sa­vr­šen­stva pot­pu­no bez­vri­jed­ne. Za njih mje­ri­lo vri­jed­no­sti ni­je ka­rak­ter do­stig­nu­ća ili in­te­li­gen­ci­ja, već ve­li­či­na i ob­lik ti­je­la. To­li­ko o sa­mo­po­u­zda­nju.
Raz­ne di­je­te, ko­je nu­de ra­zni ‘’eks­per­ti’’, umno­go­me su uti­ca­le na ova­ko ne­zdra­vo raz­mi­šlja­nje i ži­vlje­nje. Ima­la sam u svom okru­že­nju one ko­ji su se jed­noj vr­sti di­je­te iz­glad­nji­va­li do be­svi­je­sti, a u dru­gi­ma se pre­žde­ra­va­li, jer ta­ko ka­žu ‘’pra­vi­la’’. Bi­le bi to igre za dje­cu da ni­je u pi­ta­nju ne­što mno­go ozbilj­ni­je, a to je opa­sna igra sa sop­stve­nim zdra­vljem. Di­je­te su te­ror nad na­šom svi­je­šću, one nas dr­že u sta­nju bes­po­moć­nog dje­te­ta. Da­kle, pa­ro­la di­je­te bi gla­si­la „ako je ne­što uku­sno, si­gur­no je za­bra­nje­no, a blju­ta­vo je ko­ri­sno’’. Di­je­ta nas uči da mr­zi­mo hra­nu u ko­joj uži­va­mo i da vo­li­mo hra­nu ko­ju mr­zi­mo. Ja ve­ćeg ne­pri­ja­te­lja, i du­še i ti­je­la, ne vi­dim u bli­žem, a ni u ši­rem okru­že­nju. Ono što je još ja­ko va­žno je­ste da di­je­ta de­fi­ni­tiv­no od lju­di pra­vi žr­tve. Pro­či­tah u jed­nom član­ku pod na­zi­vom ‘’Mit lje­po­te’’, autor­ke Na­o­mi Volf, da je 33.000 že­na re­klo da bi ra­di­je iz­gu­bi­le 10-15 kg ne­go po­sti­glo ne­ki dru­gi cilj. Pret­po­sta­vljam da ova broj­ka ni na na­šim pro­sto­ri­ma ne bi bi­la ma­nja, na­pro­tiv. Sva­ka že­na bi tre­ba­lo da se za­pi­ta- šta će to bi­ti dru­ga­či­je u nje­nom ži­vo­tu ako bu­de mr­ša­vi­ja, u kom smi­slu i prav­cu bi joj se ži­vot pro­mi­je­nio? Da li bi bi­la pa­met­ni­ja, bo­lja maj­ka, spor­tist­ki­nja, pri­ja­te­lji­ca ili su­pru­ga? Ili, da li bi „onaj pra­vi’’ ko­ga če­ka upra­vo ta­da za­ku­ca na nje­na vra­ta? Ubi­je­đe­na sam da ne bi, ne za­to „što je sre­ća li­je­pa sa­mo dok se če­ka’’, već zbog to­ga što se na­ša sna­ga i bo­gat­stvo na­la­ze u na­ma, u na­šem du­hu i u ono­me što no­si­mo u se­bi. Ki­lo­gra­mi su tu ne­bit­na stav­ka. Na­rav­no da se mo­ra vo­di­ti ra­ču­na o svo­joj tje­le­snoj te­ži­ni, pr­ven­stve­no zbog zdra­vlja i na­rav­no da tre­ba bi­ti umje­ren. Ono što ni­ka­ko ne smi­je­mo do­zvo­li­ti je da pre­o­ku­pa­ci­ja fi­zič­kim iz­gle­dom bu­de u pr­vom pla­nu.
Što se me­ne ti­če, ni­ka­kve spra­ve, ni­ka­kvi mik­se­ri, a bo­ga­mi ni blen­de­ri, ne mo­gu za­mi­je­ni­ti ono što se la­ga­no krč­ka na špo­re­tu. O to­me da li vi­še vo­lim pe­če­nje ili mo­žda ke­le­ra­bu, ne­ću tro­ši­ti ri­je­či. Stvar uku­sa, ne­ko će mo­žda re­ći! Mo­žda, i mo­gla bih sa ta­kvi­ma ras­pra­vlja­ti, ka­da bih ži­vje­la mo­žda u Azi­ji, ali ja sam, sre­ćom, iz ze­mlje Sr­bi­je.
Za­to, hra­ni­te se u skla­du sa svo­jim pod­ne­bljem, je­di­te do­ma­će (ako je mo­gu­će ‘’iz ba­šče’’), še­taj­te po šu­ma­ma i go­ra­ma na­še ze­mlje po­no­sne. Dva-tri ki­lo­gra­ma vi­ška su ni­šta, ako svoj dra­go­cje­ni duh do­bro „pod­ma­že­te’’. Ja imam za­li­he. I ja i moj bič, jer te­ror nad ti­je­lom je kič.
(Autor je pje­snik)